ANA OSTOJIĆ, PRODUCENTKINJA KAMPA U RAZGOVORU SA AJZAK VOŠBORN-NAJTSOM

Imala sam zadovoljstvo da razgovaram sa Ajzak Vošborn – Najtsom, nagrađivanim rediteljem sa Novog Zelanda. Njegov kratki film Money Honey premijerno je prikazan na 70. filmskom festivalu u Berlinu, a  nakon toga je osvojio i niz značajnih nagrada, uključujuću i nagradu Wellington UNESCO City of Film.

Tokom 2021. Ajzek je učestovovao na Interakcija: Studentskom Filmskom Kampu, gde je režirao kratki dokumentarni film Majčino mleko. Film je prikazan na nekoliko međunarodnih festivala, među kojima su Dok Lajpcig i ZagrebDox. Od tada nastavlja da razvija ambiciozne i angažovane projekte, a trenutno radi na svom prvom dugometražnom dokumentarnom filmu Thorntree.

Ove godine Ajzek se vraća na Interakciju u ulozi mentora novoj generaciji mladih filmadžija. Želela sam sam da saznam kako pristipa filmskom stvaralaštvu, na koji način donosi kreativne odluke i kako gradi odnos sa svojim protagonistima.

U svetu prepunom događaja, kao autor iz Novog Zelanda sa bogatim iskustvom rada širom Evrope, šta je, po tvom mišljenju, ono što priču čini važnom i vrednom da postane dokumentarni film? Kako prepoznajete temu koja zaslužuje da bude istražena kroz dokumentarni film?

Pre nego što se upustim u bilo koju temu, pitam se: „Zašto baš dokumentarni film?“ Da li bi to mogla da bude knjiga, pesma ili fotografija? Ako uspem da uverim sebe da je film najbolji način da se tema istraži i predstavi, tada pravim prvi korak.

Ono što priču čini važnom za mene jeste lična povezanost, i to je specifično za svaki film na kojem radim. Najčešće razlog zbog kog u početku osećam da je film važan uopšte nije isti na kraju procesa. On raste i razvija se.

U tvom dokumentarnom radu dominantan je posmatrački pristup, koji podrazumeva beleženje događaja bez direktne intervencije autora, za razliku od participativnog pristupa, koji uključuje aktivno učešće i interakciju sa likovima. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, koje su najveće prednosti posmatračkog metoda, a sa kakvim se izazovima najčešće suočavate ostajući „nevidljivi posmatrač“?

„Posmatrački“ kao definicija mog stvaralaštva zvuči previše pasivno. Ne uzima u obzir činjenicu da, iako možda nisam fizički prisutan na ekranu, film je utemeljen u subjektivnosti. Stalno donosim odluke i delujem na osnovu tih odluka. Ono što gledate u filmu jeste rezultat svih tih izbora.
Odluka da se ne pojavim na ekranu sama po sebi je alat. To je način da se situacija odvija uz što manje ometanja i da se publici pruži prilika da aktivnije učestvuje. To, naravno, ne znači da manipulacije nema. Nema dokumentarca bez nje.
Trudim se da stvorim prostor u kojem publika može intimnije da se poveže i slobodnije interpretira ono što vidi. Izazov je održati taj prostor, a da se pritom ne izbriše činjenica da reditelj ipak vodi iskustvo.

U procesu montaže, svaka odluka o tome šta ostaje u filmu, a šta se izostavlja, podrazumeva i dobitak i gubitak — neki elementi se naglašavaju, dok se drugi neminovno zanemaruju. Šta vas najviše vodi u tim odlukama — dramaturgija, emocija ili etika? Po tvom mišljenju, koliko se kroz proces montaže može udaljiti od onoga što smatramo suštinom dokumentarnog filma — od stvarnosti?

Trudim se da predstavim fer prikaz onoga čemu sam svedočio — interpretaciju koja je meni istinita i za koju se nadam da će odjeknuti i kod drugih.
Dolazim iz sveta scenaristike i primećujem da dramaturgija počinje da se oblikuje još dok snimam. Organizujem sirovi materijal stvarnih života u formu koja može da nosi emotivnu i narativnu težinu. Trudim se da budem pažljiv prema ritmovima i lukovima koji prirodno izranjaju i oblikujem montažu u skladu sa tim.

Vaš kratki dokumentarni film Majčino mleko, koji je prikazan na prestižnom Dok Lajpcigu, nastao je upravo u okviru Kampa Interakcija. Danas ste u ulozi mentora, pružate podršku ovogodišnjim učesnicima u istraživanju i oblikovanju njihovih filmova. Šta im savetujete — kako da kroz kreativni proces prođu najefikasnije, ali i što bezbolnije? Po vašem mišljenju, koliko je vredna jedna ovakva edukativno–produkcijska platforma za mlade autore na početku karijere i kakvo im iskustvo ona donosi?

Ove godine imamo zaista talentovanu grupu učesnika na Interakciji. Verujem da će ključ njihovog uspeha biti da se otvore prema procesu i prihvate ga u potpunosti.
Rad u ograničenim uslovima — bilo da je reč o vremenu, novim kreativnim odnosima, nepoznatom okruženju ili barijeri jezika — jesu izazovi, ali ako ih prihvate, oni će ih osnažiti u njihovom zanatu. Mislim da proces učenja u filmskom stvaralaštvu nikada ne prestaje i da treba da težimo da rastemo i postajemo potpuniji, ne samo kao autori već i kao ljudi. Edukativne platforme poput Interakcije pružaju jedinstveno iskustvo mladim autorima — priliku da se kreativno izazovu, izađu iz zone komfora i rade u novom okruženju. Moje lično iskustvo učesnika na kampu pokazalo se kao veoma značajno za dalji tok moje karijere. Članovi tima sa kojima sam tada prvi put sarađivao su ljudi sa kojima i danas radim.