NAĐA LAPČEVIĆ, PRODUCENTKINJA FESTIVALA KRATKOG DOKUMENTARNOG FILMA INTERAKCIJA U RAZGOVORU SA VOUTER JANSENOM

Imala sam zadovoljstvo da razgovaram sa Vouter Jansenom, osnivačem sales i festivalske distributerske kompanije Square Eyes sa sedištem u Beču.

Kroz Square Eyes, Vouter zastupa hrabre, autorske igrane i kratke filmove i blisko sarađuje sa filmskim stvaraocima kako bi osmislio prilagođene strategije festivalske distribucije i prodaje. Rezultat toga je mali katalog filmova koji su premijerno prikazani na prestižnim festivalima i osvojili brojne nagrade u poslednjih nekoliko godina – uključujući glavne nagrade u Kanu, Torontu, Berlinu, Lokarnu i Klermon-Feranu.

On je ekspert za Locarno Open Doors i First Cut Lab i držao je predavanja na školama kao što su Le Fresnoy, HEAD Ženeva i Holandska filmska akademija. Takođe je moderirao i vodio radionice na festivalima kao što su IDFA, True/False, Vintertur, VIS Vienna Shorts i mnogim drugim.

Vouter je takođe bio pouzdan mentor na našem Doc Workshop-u tokom nekoliko godina, inspirišući brojne mlade autore i pružajući im ključnu podršku u ovoj veoma delikatnoj fazi karijere. Želela sam da saznam više o njegovim kriterijumima pri odabiru filmova za katalog, njegovim zapažanjima o stalno promenjivom pejzažu filmske industrije i njegovom pristupu mentorstvu mladih autora u usponu.

Kada biraš film za svoj katalog, da li se više oslanjaš na instinkt ili na racionalnost?

Rekao bih da je to mešavina oboje. Pošto biramo filmove koji su izazovniji za tržište, u izvesnom smislu to je više stvar intuicije nego racionalnosti, jer ne gledamo ko je u glumačkoj postavi, da li je tema „prodajna“ i slično. Ali, s druge strane, trudim se da imam filmove za koje znam da imaju festivalski potencijal ili koje možemo da pozicioniramo tako da distributeri pokažu interesovanje. Za mene je to više intuicija, ali intuicija koja je izgrađena kroz poslednjih 15 godina gledanja velikog broja filmova i programiranja za festivale, pa sada imam prilično jak osećaj za to šta bi moglo da uspe, a šta ne.
Međutim, ne uzimamo filmove koji su već započeli svoj festivalski život ili imali premijeru na manjem festivalu, jer to ograničava šta možemo da uradimo s njima. Takođe nastojimo da u katalogu od 6 filmova godišnje održimo ravnotežu različitih tipova filmova – tu racionalnost dolazi do izražaja.

Otkako si ušao u svet prodaje i distribucije, industrija se značajno promenila – od uspona digitalnih platformi do novih navika festivala i šire publike. Koje bi promene izdvojio kao najznačajnije od početka svoje karijere?

Počeo sam da se fokusiram na prodaju 2020. godine, tako da ne mogu da kažem da sam iskusio one “lakše” dane, jer sam počeo tokom pandemije. Ali ono što čujem od drugih, a i sam primećujem, jeste da se sve manje i manje filmova kupuje. Kada su u pitanju kratki filmovi, broj televizijskih mesta (dakle broj filmova koji mogu da budu otkupljeni) stalno opada, a neke TV stanice potpuno prestaju da kupuju. Kod dugometražnih filmova distributeri preuzimaju sve manje rizika jer publike nema u dovoljnoj meri, pa je za iole zahtevniji film sa aspekta marketinga mnogo teže pronaći distribuciju. Čak i kada postoji podrška za distribuciju (sredstva koja idu distributeru za pomoć oko puštanja filma), i dalje može biti vrlo teško.
Festivali su i dalje veoma važan deo filmskog ekosistema, ali i tu se vidi da se budžeti smanjuju, pa se plaća manje honorara za projekcije ili se prikazuje manje filmova. Zato je sve teže i teže mladim autorima, posebno ako njihov film nije ušao na A-list festival, da pronađu svoje mesto.

Bio si mentor u programu Doc in Progress u okviru Interaction-a, radeći sa mladim autorima na razvoju njihovih dokumentaraca i pripremi za festivalsku distribuciju. Koje su najčešće greške koje prave mladi autori kada prvi put zakorače u svet festivalske distribucije, i koji savet im daješ da ih izbegnu ili prevaziđu?

Nemojte se plašiti grešaka. Pogrešićete u nekom trenutku – i mi i dalje grešimo – ali to vam daje iskustvo da sledeći put ne ponovite istu stvar. Znam reditelje koji su tek počeli da puštaju filmove po festivalima, pa su kasnije shvatili da su neki veći festivali zapravo bili zainteresovani za njihove filmove, ali sada više nisu imali premijeru. Ali u tim slučajevima često se desi da ostvare odnos sa tim programerom i da sledeći projekat završi baš na tom festivalu. Nikada ne znate koji festival je najbolji za vas – možete biti na velikom festivalu i osećati se potpuno izgubljeno, bez da upoznate bilo koga, a onda odete na mali regionalni festival i baš tamo upoznate svog sledećeg producenta ili festival koji poželi vaš film.

Nemojte dozvoliti da vas odbijanja obeshrabre – to je zaista deo procesa. Sa našim najuspešnijim filmom odbijeni smo 50% puta, a češće čak i 80% puta. Dakle, jedna selekcija na svakih pet prijava. Zato obavezno šaljite na veći broj festivala – ja uvek preporučujem 30 do 50. Tako možete realno da vidite kako film prolazi. Imali smo filmove koje je odbilo 20 festivala pre nego što su ušli na prvi, a onda su imali veoma uspešnu festivalsku turneju kada je „kugla krenula da se kotrlja“.