MARIJA ALEKSIĆ I DAVID MAĐAR, XR TIM INTERAKCIJE U RAZGOVORU SA PREDRAGOM TERZIĆEM

Nedavno smo imali priliku da razgovaramo sa Predragom, beogradskim slikarom čiji rad spaja ozbiljno akademsko istraživanje i aktivnu međunarodnu umetničku praksu.

Nakon što je završio studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Čedomira Vasića, Predrag je stekao i master i doktorsku diplomu iz teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti, pod mentorstvom profesorke Divne Vuksanović. Paralelno sa akademskim putem, postao je i član ULUS-a (Udruženja likovnih umetnika Srbije), čime je obeležio svoje mesto u dinamičnoj umetničkoj sceni zemlje.

Ono što se posebno izdvaja u njegovoj karijeri jeste širina izložbenog opusa — 23 samostalne i preko 40 grupnih izložbi, od Srbije do Kanade, Austrije, Italije, Švedske i drugih zemalja. Njegova dela nalaze se u brojnim privatnim kolekcijama, što svedoči o tome da njegova umetnost nalazi odjek kod publike različitih kultura.

Kakva je veza između umetničkih praksi i pristupačnosti u virtuelnoj stvarnosti?

Virtuelna stvarnost danas polako menjap način na koji razumemo umetnički prostor. Kada govorimo o tradicionalnoj umetnosti ona se oslanja na vizuelnu i fizičku pristupačnost, VR uvodi mogućnost da postane radikalno inkluzivna – oslobođena ograničenja galerijskog prostora i tela. Možemo pomenuti i projekat John Hull „Notes on Blindness: Into Darkness“ (2016), VR iskustvo koje prenosi doživljaj slepog osećanja kroz zvučne pejzaže i prostornu orijentaciju. Ovakav pristup projektima pokazuje da pristupačnost nije samo etičko pitanje već i estetsko – inkluzija generiše nove oblike percepcije i transformiše umetnost u prostor kolektivnog iskustva.

Da li mislite da će VR uređaji i asistivne tehnologije postati deo svakodnevnog života osoba sa invaliditetom, i na koji način bi mogli da ih osnaže?

Verujem i želim da postoji takva šira primena i mogućnost, jer će jednom delu naše populacije biti život veoma olakšan. Ovde bih pomenuo  Rosi Braidotti i njenu teoriju o „posthumanom telu“ iz njene knjige „The Posthuman“ (2013), tehnologija ne funkcioniše kao puki dodatak telu već kao njegova proširena konfiguracija. Shodno sa tim stavom i promišljanjem VR slušalice, u ovom smislu, postaju deo proširenog čulnog organa, alat kroz koji osoba sa invaliditetom može da transformiše svoje iskustvo prostora. Hteo bih da napomenem i projekat „Wheelchair VR“ (VR4VR Collective) koji omogućava korisnicima kolica da simuliraju kretanje kroz različite arhitektonske sredine – ne samo kao rehabilitaciju već kao kreativni čin, konstruišući lične naracije kroz pokret. Ovakvim pristupom VR može osnaživati korisnike tako što invaliditet ne čini ograničenjem već polaznom tačkom za nove načine zamišljanja sveta.

Da li bi inkluzivni VR/XR projekti trebalo da budu sastavni deo savremenih umetničkih festivala, i zašto?

Može se reći da su savremeni umetnički festivali više funkcionišu ili su više okrenuti ka tome da su sada laboratorije mogućih budućnosti. Drugim rečima, bez inkluzivnih VR/XR praksi, gubimo priliku da preispitamo umetnost iz šire perspektive ljudskog iskustva. Na primer, festival Speculum Artium već eksperimentiše sa inkluzivnim radovima koji kombinuju VR i biometrijske podatke da bi stvorili iskustva pristupačna ljudima sa različitim čulnim profilima. Ovi radovi ne samo da uključuju osobe sa invaliditetom već i postavljaju pitanje: šta znači doživljavati umetnost kada telo i percepcija nisu uniformni već raznovrsni? U ovom smislu, inkluzija postaje generator novih umetničkih jezika.

Kako ste se osećali kada ste prvi put doživeli inkluzivno VR umetničko delo dizajnirano da izazove ili proširi ljudsku percepciju?

Podsetilo me je na reči Morisa Merlo-Pontija o telu kao „primarnom mestu percepcije“. U VR-u, posebno kada je umetničko delo dizajnirano sa više čulnih pristupa, shvatamo da telo nije ograničenje već polje mogućnosti. Najviše su me pomerili i učinili da više promišljam o VR kao umetničkom radu Medusa od umetnice Sare Tirelli. Umetnica je svojim radom učinila ne samo da sam povezan sa dešavanjem kojem prisustvujem nego da percepciju celog okruženja pokretne slike sagledavam iz drugog ugla.

Kako mislite da bi VR/XR mogao da transformiše obrazovne i kulturne institucije ka većoj pristupačnosti umetnosti za osobe sa invaliditetom?

Ako razumemo obrazovne i kulturne institucije kao „prostore znanja“, VR im omogućava da postanu radikalno otvorene. Louvre VR Experience, na primer, već nudi digitalne ture, ali ako se integriše sa alatima za slabovidne posetioce (taktilni interfejsi, AI-vođene audio vodiči), muzej bi postao univerzalno pristupačan. U umetničkoj praksi, projekti poput „Virtual Worlds for All“ (Serpentine Galleries, 2021) istražuju upravo ovu ideju – kako virtuelni svetovi mogu transformisati obrazovanje i kulturu ka inkluzivnosti. To znači da VR ne treba posmatrati kao dodatak već kao prostor u kojem institucije mogu biti redefinisane kroz perspektivu pristupačnosti.

Koji bi bio vaš savet mladim VR/XR umetnicima koji žele da kreiraju inkluzivna i pristupačna iskustva?

Šta reči o današnjem okruženju i trenutnoj situaciji, kada je veoma teško naći prostor normalnosti. Možda bi bilo dobro da nekako  ne posmatrate inkluziju kao ograničenje već kao mogućnost za delovanje. Imamo iskustva u poslednjih nekoliko meseci da radite u saradnji sa zajednicama – umetnost jeste proces zajedništva, timskog rada, komunikacije i delovanja, a ne izolovano autorstvo. Slobodno eksperimentišite sa „multisenzornom estetikom“ – zapitajte se kako rad može biti doživljen kroz zvuk, svetlost, dodir, pokret, ili čak miris. Primer je „The Tactile Orchestra“ (Studio Roosegaarde), koji prevodi muziku u telesne vibracije. Ovakvi projekti pokazuju da inkluzija može otvoriti potpuno nove umetničke horizonte i pomeriti granice onoga što nazivamo iskustvom umetnosti.

Sa druge strane, važno je biti svestan i izazova koji još uvek postoje: visoki troškovi VR opreme mogu ograničiti pristup, tehnološka pismenost nije jednako distribuirana, a kulturni otpor prema novim medijima može biti prepreka u tradicionalnim institucijama. Takođe, kreiranje stvarno pristupačnih VR iskustava zahteva interdisciplinarni pristup i duboko razumevanje različitih tipova invaliditeta, što može predstavljati izazov za umetnike koji žele da rade samostalno. Hteo bih da napomenem da je bitno da imate sa kim da radite i da stvarate, sami u današnjem okruženju veoma teško ćete učiniti svoj rad vidljivim. Pokušajte da se organizujete i da delite mogućnosti koje su pred vama, jer onda postoji šansa za bolje sutra i drugačiji pogled.