IKONIJA JEFTIĆ, PRODUCENT MEET2TALK PROGRAMA, U RAZGOVORU SA KORINOM ŠVINGRUBER ILIĆ

Nenametljivo, osvežavajuće, sa sjajnim smislom za humor, dok precizno pogađa suštinu ozbiljnih društvenih pitanja. Ne robuje trendovima, normama i  očekivanjima, jer zna tačno šta želi. Sve ovo važi i za Korinu i za njene filmove.  

Upoznavati Korinu je uzbudljivo, ne samo zbog njenog statusa u industriji, već zato što razgovor sa njom otvara nove perspektive o filmu i ljudskom iskustvu uopšte.

Njen najpoznatiji kratki film All Inclusive učestvovao je na više od 250 festivala, nagrađen je sa više od 30 priznanja i bio je kvalifikovan za Oskara 2020. godine. Njen prvi dugometražni dokumentarni film Dida (čiji je ko-autor sa Nikolom Ilićem) premijerno je prikazan na festivalu Vision du Réel i osvojio je Nagradu publike na festivalu Doc Leipzig. Njen poslednji kratki film Been There imao je premijeru u Lokarnu, gde je osvojio kandidaturu za European Film Award i Specijalno priznanje. Pored autorskog rada na filmu, Korina je i suosnivačica Pro Short-a, Švajcarskog udruženja za kratke filmove. Članica je Švajcarske i Evropske filmske akademije i alumnistkinja Berlinale Talents programa.


Na kraju, ali ne i manje važno – biće deo Interakcije 2025 – kao gošća predavačica u Talks programu, članica žirija Festivala i predavačica na Doc Workshop radionici.

Korina i ja smo popričale tokom priprema za ovogodišnje izdanje. Uživajte u njenim uvidima!

U okviru Talks programa, kroz studiju slučaja svojih kratkih filmova All Inclusive i Been There, podelićeš dragocene uvide u svoj kreativni proces i stil pripovedanja, kao i u druge izazove autorstva u formatu kratkog dokumentarnog filma, po kojem si međunarodno prepoznata.


Izabrati kratki umetnički dokumentarni film kao primarni format u današnjem svetu je hrabra odluka. Koji je najveći izazov za autora kratkih dokumentarca u industriji?

Pre svega, ja se ne odlučujem za format kratkog filma direktno. Umesto toga, kada formiram ideju za film, određenu temu koju želim da istražim, određujem i narativni i kreativni pristup koji me prirodno dovodi do tog formata. Ono što cenim kod kratkog filma jeste mogućnost eksperimentisanja i to što se brzo dolazi do poente.
 Najveći izazov za mene u filmskoj industriji jeste to što me, kao autorku kratkih filmova – a posebno kratkih dokumentarnih filmova – ponekad ne doživljavaju kao „pravu“ filmsku autorku. Kratki film se često posmatra kao odskočna daska, format za mlade talente koji im pomaže da izgrade svoju karijeru. Ali za mene je mnogo više od toga. Volim da to uporedim sa slikarstvom: u svetu vizulenih umetnosti manja platna se ne smatraju manje vrednim od velikih. Isto tako, svaki film zaslužuje svoju sopstvenu dužinu da bi bio ispričan onako kako reditelj zamišlja i/ili kako to zahtevaju tema i sadržaj.


Još jedan izazov je distribucija. Kratki filmovi, nažalost, imaju manje mogućnosti distribucije. Teže je dopreti do publike pošto većina ne posećuje (kratke) filmske festivale. Ipak, ostajem optimistična da će se to promeniti pojavom novih platformi i promenom navika budućih generacija u kulturnim navikama vezanim za film.

U procesu stvaranja dokumentarnog filma, uvek se čini da možemo da uradimo još nešto. Kako znaš/ donosiš odluku kada je film gotov? Kao mentorka ovogodišnjeg programa Doc in Progress, kakav savet bi dala mladim autorima?

Ono što sam naučila na jednoj radionici montaže postalo je moja mantra kada je u pitanju montaža dokumentarnog filma: ako radi – radi. Isto važi i za finalizaciju filma: jednostavno mora da funkcioniše, osećaj ne vara.


Film mora da ispoštuje temu i protagoniste koji sa nama autorima dele svoje priče. I, kao što je to često slučaj: manje je obično više.

Ove godine, kao članica glavnog žirija festivala Interakcija, zajedno sa Sintijom Žil i Majom Novaković, odlučuješ o Nagradi za najbolji film.


U kinematografiji koja se sve vreme menja, šta je nešto specifično za savremeni film što voliš?

Volim da me film iznenadi. Bilo da je u pitanju tema sa kojom se do tada nisam susrela, stil filma koji nikada nisam videla, ili eksperiment koji možda čak i ne uspeva – to me uzbuđuje. Za mene je obično važnije da je autor probao nešto hrabro i da se zbog toga ističe, nego da je film savršen.